BRANKO MILJKOVIĆ (1934-1961)...Extrait

Il connaît tous les chemins tous les vents,

les vents et leurs jardins,

les jardins où les mots croissent

et les chemins du mot jusqu’à l’espoir.

Le chemin l’emporta sur la pente du monde,

l’emporta le diable parmi les mots,

pour qu’il fasse la cour à sa propre ombre,

pour qu’il chante dans le jardin chimérique:

les fantaisies de son clair de lune magique,

la rose de chien et son dégoût,

pour qu’il aveugle le paysage même arraché de l’œil d’autrui,

pour qu’il rende la nuit au nom de la tendresse.

.

Не напуштај ме свете

Не иди наивна ласто

Не повредите земљу

Не дирајте ваздух

Не учините никакво зло води

Не посвађајте ме са ватром

Пустите ме да корачам

Према себи као према своме циљу

Пустите ме да говорим води

Да говорим земљи

И птици која живи од ваздуха

Глас мој испружен као живац

Пустите ме да говорим

Док има ватре у мени

Можда ћемо једном моћи

Да то што кажемо додирнемо рукама

Не напуштај ме свете

Не иди наивна ласто

.

.

.

.

.

BRANKO  MILJKOVIĆ
(1934-1961)

.

.

.

.

.

Oeuvre Remedios Varo